Čarls Kapčan: Arapi kao pioniri nove demokratije

Eskalacija nasilja u Libiji ostavila je zapadne vlade prilično zbunjene oko toga kako reagovati na narodne revolte koji se šire Bliskim istokom.

U jednom trenutku su događaji u Tunisu, Egiptu, i sada u Libiji upoređivani sa Francuskom revolucijom i padom Berlinskog zida. Već u sledećem trenutku, takve ocene su ublažavane, očito zbog spoznaje kako bi se pobune mogle odraziti na strateške i ekonomske interese Zapada, piše Čarls Kapčan, profesor međunarodnih odnosa na sveučilištu DŽordtaun u “International Herald Tribun”-u.

Konfuzija je razumljiva. Nemiri reafirmišu univerzalnu želju da se čuje glas dostojanstva i ujedno omogućavaju da se demokratija ukoreni na Bliskom istoku.

U isto vreme, pobune ne mogu proći bez krvi, ali i rušenja režima na koje se Zapad oslanja zbog energetskih i strateških interesa, smatra Kapčan.

Majkl Hart i Antonio Negri u “Gardijanu” naglašavaju da poslednja zbivanja ne treba povezivati s određenim događajima iz prošlosti, već da je reč o originalnom eksperimentu koji otvara nove političke mogućnosti, iznad regionalnog okvira.

Dvojica autora smatraju da će borba u arapskom svetu u idućoj deceniji biti slična onome što se u prošloj deceniji zbivalo u Latinskoj Americi. To će biti jedna vrsta političkog eksperimenta – snažni socijalni pokreti dovšće do formiranja naprednih vlada, kao što je bio slučaj u Argentini, Brazilu , ili Venezueli i Boliviji.

Revolt u Tunisu, Kairu ili Bengaziju uzdrmao je političke stereotipe da su Arapi suzdržani kada treba birati između sekularnih diktatura i fanatičnih teokrata, ili da su muslimani na neki način nesposobni živeti u slobodi i demokratiji, pišu Hart i Negri.

Revolt u arapskom svetu pokrenula je visoka stopa nezaposlenosti, a u središtu pobune bili su visoko obrazovani mladi ljudi nezadovoljni vlastitom perspektivom, dakle oni koji imaju mnogo toga zajedničkog sa studentima koji su protestovali u Londonu ili Rimu.

Iako su se prvotni zahtevi odnosili na silazak s vlasti tirana i autoritarnih vlada, iza njih se moglo jednostavno isčitati da mladi žele ne samo bolji život, rad, socijalna i opšta prava, već i da budu oni koji će vladati.

Organizacija pobune nije imala jednog lidera. Tradicionalna opozicija mogla je sudelovati u revoltu, no ne i njim rukovoditi, što se videlo u Egiptu. Mladi i obrazovani naučili su se koristiti snagom društvenih mreža, poput Facebooka, You Tuba ili Twittera.

Naravno, pobune ne moraju uvek imati i pozitivni ishod, ističu Hart i Negri. Tirani ih mogu ugušiti u krvi, vojne hunte ostati na vlasti, tradicionalna opozicija može pokušati “ukrasti” tekovine pobune, ali mladima je nemoguće oteti pravo na život u kojem se mogu dokazati. Sve dok takva želja postoji, pobuna nastavlja živeti, zaključuju autori teksta u “Gardianu”.

Priredila Mirjana Rakela

(RSE)